Dijagnoza i lečenje raka ima značajan psihološki i emocionalni uticaj na osobe koje se suočavaju sa ovom bolešću, jer veoma često uzrokuje začajan bol i utiče na kvalitet života kako osba sa dijagnozom, tako i onih koji o njima brinu, njihovoj porodici i prijateljima.
Briga za psihološkom pomoći, prepoznata je kao izuzetno važan segment/deo u multidisciplinarnom pristupu raku, kako bi se smanjio fizički i psihološki uticaj kako na tok bolesti tako i na lečenje. Psihološke potrebe osoba obolelih od raka kreću se od mininalnih do klinički značajnih. Samim tim i obim pružanja pomoći, koji bi zadovoljio ove potrbe, je raznovrsan i veliki.
Grupe samo-pomoći kao i programi koje one podrazumevaju, sve više su prepoznati kao efikasan način zadovoljenja potreba koje imaju osobe obolele od raka. One mogu zadoljiti potrebe za informacijama, emotivnom i praktičnom pomoći, oslanjajući se na činjenicu da je lično iskustvo koje se deli sa drugima vredan izvor i način kojim se može nositi sa bolešću.
Metodologija grupa samo-pomoći zasniva se na individualnom rastu ličnosti i razvijanju kolektivne svesti i snage prema resursima, informacijama i stvaranju novih mogućnosti. Ovaj pristup omogućava razvijanje snage i ponovnu izgradnju kontrole u donošenju odluka o sopstvenom životu osobama obolelim od raka. Ideja samo-pomoći podrazumeva da problem treba sagledati kao deo društva, a ne kao lični problem. Osobe u okviru koncepta samo-pomoći razvijaju sopstveni identitet prema ličnim razmišljanjima i načinu kako sami sebe vide. Učestvovanje u grupama samo-pomoći podrazumava rad da se ostvari kontrola nad sopstvenim životom i budućnošću. Grupe samo-pomoći bave se uzrokom, a ne samo simptomima i tako pomažu razvoj sposobnosti da se iz pozicije nemoći i izolacije preuzme odgovornost kako bi se kavlitet života promenio na bolja.
Koncept programa grupa smo-pomoći je efikasan pristup u promeni stavova kako obolelih tako i zdravstvenih i ostalih profesionalaca/ki jer može da obezbedi:
Grupe samo-pomoći imaju merljive prednosti za poboljšanje stava i borbe sa bolešću, smanjenje različitih psiholoških tegoba i depresije kao i porast samopoštovanja.
Učesnici grupa samo-pomoći iznose primere kao što su nada, ohrabrenje, sigurnost, razmena informacija i poboljšanje znanja o bolesti i lečenju, kao i normalnosti reakcija na bolest i osećanje pripadnosti.
Nažalost, samo mali broj obolelih od raka, učestvuje u grupama samo-pomoći, jer broj ovih grupa je ograničen, njegov značaj zanemaren, a negde, ovakve grupe, čak i nepostoje. U Srbiji, grupe-samopomoći i njihove prednosti u odnosu na njihove rezultate, još uvek nisu stekle „pravo gradjanstva” , kako medu obolelima od raka, tako nisu prepoznate ni od većine udruženja, a ni od stručnjaka ni opšte javnosti.
Iskustvo, Centra za promociju zdravlja, potvrdilo je značaj uvođenja i razvijanja, ove vrste podrške u okviru udruženja obolelih, ali i zdravstvenih ustanova. Takođe, smatramo da je neophodno, sprovesti, širu edukaciju članova/ica Udruženja pacijenata, za obogaćenje ponude usluga svojim korisnicima/cama i sticanje iskustva da se uvede kao standard pružanja zdravstvenih usluga osobama obolelim od raka i osoba koje brinu o njima, a pre svega članovima njihovih porodica.
"Pripadanje grupi u kojoj možete da raspravljate o bilo čemui o svemu pravo je osećanje. Možete da pričate o svemu od treapije, odsustva interesa za seksualne odnose do besa ukoliko vam je neko učinio nepravdu. Usamljenosit i izolaciji, koju toliko nas oseća dok ide kroz putovanje zvano rak, je olakšano, ako ne i potpuno nestalo.”.
— Musa Majer, bolesnica od raka i zastupnica obolelih