Da bi se osnovala grupa samo-pomoći neophodno je razmotriti i obezbediti sledeće korake:
Prostor
Kada udruženje ili zdravstvena ustanova donesu odluku o osnivanju grupe samo-pomoći, sledeći korak je je pronaći prostor gde se grupa može sastajati. Taj prostor mora biti prijateljski u odnosu na učesnike/ce, prostor gde je moguće dodati ličnu notu, poštujući potrebe učesnika/ca, a to znači oplemeniti prostor kako bi se učesnici/ce osećali dobro i slobodno. O sadržaju prostora dogovara se na prvoj sesiji i treba pozvati prisutne da doprinesu njegovom uređenju. Treba ih podstaći da daju predloge i/ili ohrabriti da donesu i neku svoju ličnu stvar kako bi se prostor oplemenio. Uređenje prostora nije statično i može se menjati na način kako i kada to učesnici žele.
Podrška
Kada je grupa samo-pomoći deo nekog većeg programa kao što je napr. Bilo koje udruženje koje uvodi program, od direktorki ili koordinatorki tog Udruženja treba tražiti sagalasnost i podršku da bi se grupe osnovala. Na taj način postići će se održivost i trajnost programa. Podrška se može odnositi na prostor, sadržaj, trajanje, vrstu i ostale aktivnosti u okviru Udruženja, zajednice ili akcija na nivou NALORa ili institucija na nacionalnom nivou.
Odnosi sa javnošću
Sledeći korak je da se objavi, u sredini u kojoj se osniva, da buduća grupa počinje sa radom sa najvom osnovne teme, naznakom mesta, datuma i vremena početka. To se može uraditi stavljanjem oglasa u lokalne novine, oglašavanjem preko lokalnog radija i/ili TV, staviti postere u knjižare, bolnice, lekarske ordinacije, zavisno od teme grupe samo-pomoći.
Sastavljanje sadržaja programa
Treba sastaviti kratak sadržaj programa: odrediti temu (najbolje prema prethodnoj anketi koja se sprovodi među potencijalnim učesnicima/cama) trajanje programa (koji može biti od 6 do 12 nedelja), broj sesija (najčešće trajanje 2h/1 x nedeljno), imenovanje voditeljica (2 voditeljice), okvirni sadržaj svake sesije i broj učesnika/ca (između 6 i 10).
Obezbediti superviziju
Osobe koje vode grupu samo-pomoći treba da budu svesne činjenice da mada su one dosegle fazu u kojoj se relativno dobro osećaju sa svojom traumom ili problemom, priče koje će čuti od žena iz grupe još uvek mogu kod njih izazvati reakciju. Zbog toga je veoma važno da se podele ova osećanja međusobno. Još je bolje, da se sve žene koje vode grupe sastanu dva puta mesečno tokom perioda održavanja grupa, za takozvanu sesiju „supervizije”, koju je najbolje da vodi koordinatorka centra ili neka druga osoba od poverenja. Tokom ove sesije voditelji/ce dele međusobno svoja osećanja i razgovaraju o tome kako da prevaziđu probleme sa kojima se suočavaju u svojim grupama. Ovo je jedini način da ostanu sposobni da nastave da vode grupu.
Dinamika grupe
U svakoj grupi, voditelji/ce će bit suočeni sa učesnicima/cama koji imaju određene obrasce ponašanja. Naročito u grupama žena koje imaju izraženo trumatsko iskustvo, vezano za samu bolest ili iskustvo iz drugih segmenata života. Ove osobe su razvile snažne mehanizme preživljavanja koji su im bili potrebni da sačuvaju svoj integritet, ali koji takođe mogu biti prepreka za dinamiku grupe. Neke osobe zahtevaju mnogo pažnje i ne prestaju da pričaju. Voditelji/ce grupe moraju naučiti da budu zaista jaki u postavljanjugranica, ali i sposobni da poštuju svaku osobu i ne uvrede je. Ove veštine i znanja stiču se na treninzima za voditelje/ice grupa samo-pomoći.
Odnos voditelja/ca i učesnika/ca
Može se pojaviti potreba da učesnici/ce imaju kontakt sa voditeljima/cama grupe ili sa ostalim članovima/cama grupe između sesija. Iz tog razloga, sve učesnici/ce se zamole za dozvolu da se podeli lista sa brojevima telefona, jer neke sesije mogu pokrenuti mnogo bola i besa i članovi/ce grupe bi trebalo da uvek imaju nekog ko će ih podržati i izvan sesije.
Izveštaji
Posle svake sesije zapišu se koje su glavne teme razgovara koje su bile tokom tog sastanka.
Evaluacija
Na polovini serije sesija, trebalo bi pažljivo uraditi evaluaciju postignutih rezultata grupe samo-pomoći. Učesnike/ce treba pitati za mišljenje/procenu kako je dosadašnji rad grupe uticao na njih i šta im je doneo. Pitati usmeno ili još možda bolje u pisanoj formi, šta su otkrili/e o sebi, šta misle da se promenilo u njihovom stavu prema životu i takođe o čemu bi voleli/e da pričaju u drugoj polovini serije. Pitajte šta žele da promene i u čemu zaista uživaju. Zamolite sve da budu iskreni koliko je god to moguće, kako bi mogle da se naprave promene i/ili dopune rada grupe.
Graditi poverenje
Traumatizirane/bolesne osobe imaju problema da dele svoje tajne. Često ih je sramota da kažu šta im se dogodilo. Zato je veoma važno stvoriti sigurnu atmosferu u grupi. Učesnici/ce se zamole da ne govore o onome što su čuli u grupi i o iskustvima koje su imali/e van grupe. Treba ih ohrabriti da govore, ali nikad se ne smeju prisiljavati na to, jer je pravo svakog/ke da može da izabere na koji će način iskoristiti svoje 'vreme', čak i ako izabere da jednostavno ćuti ili da mirno sedi. Važno je da učesnici/ce budu svesni da ono što govore i način na koji to govore, potpuno zavisi od njih.