Saznanje o dijagnozi karcinoma neminovno izaziva šok, kako kod obolelih tako i kod članova njihove porodice, a potom može da dovede do niza drugih psihosocijalnih problema dok traje lečenje. Hospitalizacija koja se događa ubrzo nakon saznavanja dijagnoze, još je jedan stresogeni faktor koji može da se doživi, a potom kod većine slede hirurški zahvat, hemioterapija i zračenje. Ove intervencije su van čovekovog dotadašnjeg iskustva, te nije neuobičajeno da isprovociraju akutnu anksioznost, konfuziju, strahove, ponekad čak i depresivne manifestacije.
Psihološka podrška osobama sa dijagnostikovanim malignitetom podrazumeva jedan širok dijapazon intervencija, u zavisnosti od specifičnih potreba svakog pacijenta, čiji je cilj, najčešće, zdrava, funkcionalna adaptacija na novonastalu situaciju, tj.prihvatanje bolesti i traženje načina za dalje funkcionisanje koji će biti konstruktivni, tj. koji neće odvesti u maladaptivno ponašanje, odnosno intenzivniji distres, ili pak ublažavanje posledica distresa, tj.negativne psihofiziološke reakcije na malignu bolest. Distres može da se javi u bilo kojoj fazi bolesti ili u bilo kojem segmentu tretmana, a manifestuje se od brige i tuge do ozbiljnijih simptoma anksioznosti i depresije. Uobičajeni simptomi su preterana zabrinutost u vezi zdravlja, bes, hostilnost, poteškoće sa spavanjem, misli o bolesti i smrti, gubitak apetita, dekoncentrisanost. Mnogobrojna istraživanja su pokazala da je, na primer, distres pre same operacije dojke široko rasprostranjen među ženama, dok ga nakon saznanja dijagnoze iskusi u umerenom do visokom stepenu više od polovine žena.
Ono što možda najviše utiče na pojavu distresa prilikom suočavanja sa dijagnozom kancera jeste donekle utemeljeno verovanje da je reč o bolesti koja neminovno dovodi do smrtnog ishoda. Međutim, ono što se pre ili kasnije mora uvideti jeste da maligna bolest nije isto što je i nekad bila. Medicina je toliko uznapredovala da se zahvaljujući prevenciji, pravovremenoj dijagnostici, lečenju i rehabilitaciji, u visokom procentu uspešno leči. Ali kao što je pomenuto, može da dovede do psihosocijalnih problema dok traje lečenje, pa i kasnije, kada bi osoba objektivno mogla da se uspešno posveti aktivnostima svakodnevnog života. Usled akumuliranog stresa koji je doživela, resursi osobe mogu da oslabe i ona može da postane nezadovoljna, pesimistična, smanjenog samopouzdanja i samopoštovanja, sa stalno prisutnom strepnjom i pitanjem: “Šta ako mi se bolest vrati?”
Najčešći problemi koji se javljaju u toku lečenja od maligne bolesti jesu anksioznost i depresija.
Anksioznost se najjednostavnije može opisati kao osećanje bojazni, strepnje, teskobe, lebdećeg straha, uznemirenosti i napetosti, koje se od straha razlikuje uglavnom po svojoj neodređenosti, odnosno anksioznost nije vezana za neki određeni objekat dok strah jeste (npr. osećanje straha zbog zmije koja upravo ide ka nama je opravdan jer nam pomaže da reagujemo, da se borimo ili bežimo). Anksioznost je više iščekivanje neke velike nesreće, tj. nečeg strašnog, nečeg najgoreg što može da nam se desi (na primer, osoba koja se leči od kancera bez obzira na svoje objektivno pozitivno stanje može da razmišlja o tome da će joj se bolest vratiti, proširiti, da će umreti, i slično i da je te misli i emocije ometaju u svakodnevnom životu). Dakle, emocija straha nas tera da uradimo nešto za sebe, da promenimo datu okolnost, dok je anksioznost kontraproduktivna jer nas ne tera ni na kakvu akciju osim one u kojoj se, metaforički rečeno, udaramo čekićem po glavi kako bismo potonuli još niže.
Depresija predstavlja jedno dugotrajno osećanje tuge, potištenosti, praznine, pesimizma i obeshrabrenosti, koje ukoliko se ne leči na vreme može poprimiti ozbiljne razmere, pa čak i dovesti do smrtnog ishoda. Iako negde zapažamo u njenoj osnovi emociju tuge, ona se od tuge razlikuje po tome što (baš kao i strah od anksioznosti) deluje kontraproduktivno. Osećanje je preterano u odnosu na događaj koji ga je izazvao. Na primer, kada napravimo neku grešku, otpisujemo sopstvenu vrednost i želimo da nas nema, omalovažavamo se, ukoliko obolimo od kancera smatramo da život više nema smisao, da smo izgubili svoje JA, da svetla budućnost ne postoji, i slično. Tuga je zdrava emocija jer ima svoju svrhu i pomaže nam da kasnije budemo produktivni. Dakle, konstruktivno je da usled nekog gubitka kao što je npr.gubitak zdravlja odtugujemo neko vreme, uvidimo šta nam je značio taj objekat tugovanja (zbog čega tačno tugujemo), isplačemo se i krenemo dalje tako što ćemo nastaviti da se posvećujemo svakodnevnim aktivnostima i borimo se, tj. nađemo smisao u tome što nam se desilo i prihvatimo sebe u novom svetlu.
Na žalost, ova stanja su često toliko intenzivna da više ni ne razmišljamo racionalno niti smatramo da može biti drugačije i bolje, pa često ni ne tražimo pomoć, ili pak smatramo da je sramota pričati o tome što nam se dešava i/ili otići kod stručnjaka za mentalno zdravlje po savet. Emocije, bile one prijatne ili neprijatne, kao i stanja koja mogu da se jave u vezi sa njima, odraz su čovekove prirode, stoga je važno prepoznati ih, razumeti, ispoljiti, te ne čekati da neprijatna emocionalna stanja poprime ozbiljnije razmere, već se javiti stručnjaku (psihologu, psihijatru, lekaru) pravovremeno, a potom zajednički napraviti plan prevencije i/ili lečenja.
Kako prepozanti simptome anksioznosti?
Kako prepoznati simptome depresije?
Dakle, ukoliko primetite ovakve simptome jako je važno da sa nekim porazgovarate o tome (pre svega sa bliskim osobama), a potom da se obratite svom lekaru koji će vas potom uputiti kod psihologa i/ili psihijatra. Problem prepoznavanja ovih tegoba može biti to što često mogu da budu izraženiji telesni simptomi anksioznosti i depresije koje i Vi i Vaš lekar možete da pripišete osnovnoj bolesti (problemi sa stolicom, zamor, napetost i bolovi u mišićima, glavobolje, i sl.), zato, ukoliko su telesni bolovi učestali, jako je važno da ih podrobnije ispitate i otkrijete gde leži pravi uzrok njihovog javljanja.
Tretman ovakvih tegoba obuhvata psihoterapiju (najefikasnijom se pokazala kognitivno-bihejvioralna terapija) i/ili farmakoterapiju, a najveći uspeh svakako daje njihova kombinacija.
Mast.psihol. Aleksandra Kovač, Institut za onkologiju Vojvodine