Proces tugovanja kod dece
Suočavanje sa gubitkom ne zaobilazi ni najmlađe. Važno je znati da deca drugačije prolaze kroz proces tugovanja.
Specifičnost tugovanja kod dece uslovljena je stepenom kognitivnog, emocionalnog i socijalnog razvoja. Pogrešno je uverenje da deca na gubitak ne reaguju patnjom, samo je ne ispoljavaju na način kao odrasli. Deca ne poseduju, u dovoljnoj meri, razvijene jezičke sposobnosti koje bi im omogućile da na adekvatan način iskažu ono što osećaju (Arambašić, 2005.) Ona ne diferenciraju emocije na način i u u meri, kao što to rade odrasle osobe.
Deca uzrasta od pet do sedam godina predstavljaju posebno osetljivu grupu. Ovaj period je rizičan jer deca jednim delom počinju shvatati smrt ali ne poseduju adekvatne načine za suočavanje sa gubitkom, kao ni adekvatne socijalne veštine. Na ovom uzrastu kod deteta se često zna javiti osećanje krivice. Ono se obično javlja iz razloga što odrasli tugujući u ovom periodu nemaju potrebu za prijatnim emocijama, dok deca imaju tu potrebu i pokušavaju da je zadovolje na neki način. (Arambašić, 2005.)
Deca osnovnoškolskog uzrasta imaju razvijene različite mehanizme koji im pomažu u suočavanju sa stresom. Ipak, njihovo mišljenje u tome periodu je na konkretnom nivou pa proces prilagođavanja na gubitak nije jednostavan (Arambašić, 2005. citirano prema Shapiro, 1994.)
Arambašić (2005.) navodi da gubitak u periodu adolescencije narušava pirodne tokove razvoja deteta. Razvojni zadatak u ovom periodu jeste uspostavljanje ličnog identiteta i nezavisnosti. To je u suprotnosti sa potrebom za pripadanjem roditeljima koju adolescenti osećaju u periodu tugovanja. Ako se odluče za uspostavljanje ličnog identiteta može se desiti da gubitak ne prevaziđu u potpunosti. Ako se, pak, odluče približiti ostalim članovima porodice to može omesti njihov proces odvajanja. Da bi se u ovom periodu tugovanja osećali sigurnima, adolescenti imaju potrebu za vraćanjem u detinjstvo kroz različita regresivna ponašanja. Problem se javlja kada adolescenti ne žele pribeći ovim ponašanjima jer sebe smatraju odraslima. To im dodatno može trošiti energiju.
Deca i adolescenti često pokušavaju sakriti svoju tugu da ne bi time otežavali roditeljima. Ako dete ne pokreće razgovor o gubitku ne znači da ono i ne tuguje. Neophodno je da odrasli pokrenu razgovor na ovu temu kako bi deci poslali poruku da je u redu o tome razgovarati i da je normalno osećati se loše. U redu je i da pred detetom plačete jer i njemu pružate mogućnost da to radi pred vama bez osećanja krivice.
Gubitak deteta
Gubitak deteta najtežih je događaj u životu svakog roditelja. Ni jedan roditelj nije pripremljen za smrt deteta, čak i ako je ono dugo bilo bolesno. Nije prirodno da dete napusti svet pre roditelja.
Važno je znati da starost deteta ne determiniše težinu gubitka. Kod male dece roditelji su uključeni u svaki deo života deteta. Smrt deteta menja život porodice u potpunosti i ostavlja ogromnu prazninu. Gubitak starijeg deteta ili adolescenta podjednako je težak jer u tom periodu deca počinju da ostvaruju svoje potencijale i postaju nezavisne individue. Kada odrastao čovek umre pre svojih roditelja, oni gube ne samo dete već i bliskog prijatelja, kao i nezamenljiv izvor emocionalne i praktične pomoći. Kada se pretrpi gubitak jedinog deteta često se javlja osećaj gubitka uloge roditelja koja ga je do sada definisala. (Cancer Net, 2014)
Gubitkom deteta nestaju sve nade i želje koje su roditelji za njega imali. Roditelji nemaju mogućnost da dele iskustva koja su trebali da dele zajedno sa svojim detetom. Bol koji roditelji osećaju usled gubitka deteta zauvek će ostati u njima. Tokom vremena većina roditelja će ipak naći način da nastavi dalje kao i da još jednom pronađe smisao života. (Cancer Net, 2014)
Reakcije na gubitak deteta slične su uobičajenim reakcijama na gubitak ali su značajno intenzivnije i dugotranije. Iako je gubitak deteta izrazito težak kod nekih roditelja je on izražajniji. Kod ovih roditelja, kako vreme prolazi, tuga postaje sve intenzivnija i oni nisu u mogućnosti da se vrate uobičajenim aktivnostima. Neretko znaju i da razmišljaju da okončaju svoj života kako bi pobegli od strašne realnosti i ogromnog bola koji osećaju. U ovom slučaju potrebno je zatražiti stručnu pomoć. (Cancer Net, 2014)
Gubitak deteta uvek ostavi značajan uticaj i na međusobni odnos roditelja. Razlike u načinu tugovanja često mogu biti razlog udaljavanja i nerazumevanja. Za žene je očekivano da plaču i da lakše ispoljavaju emocije. Muškarci se trude da kontrolišu emocije i da deluju snažano, kao neko ko brine za porodicu. Ove razlike značajno mogu da otežaju proces tugovanja kada je podrška i jednom i drugom roditelju najpotrebnija. Nametanje osećanja krvice zato što neko ne tuguje na vaš način, može biti razarajuće za odnos. Najbolje što u ovoj situaciji možete da uradite je da o svemu otvoreno razgovarate i prihvatite način na koji vaša supruga, odnosno suprug, tuguje.
Literatura
Cancer Net. (2013). Grieving the Loss of a Child. Dostupno na: http://www.cancer.net/coping-and-emotions/managing-emotions/grief-and-loss/grieving-loss-child [pristupljeno 20. jun 2013].
Moniku Vuk , psiholog
Društvo za borbu protiv raka Sombor