Iako su gubici nešto sa čime se suočavamo tokom čitavog života, naša znanja u vezi gubitaka i tugovanja često su u velikoj meri pogrešna. Mnogo toga nas uče tokom detinjstva ali niko nas ne uči kako se nositi sa gubicima i kako na njih reagovati. U pružanju podrške sebi i drugima mi se uglavnom oslanjamo na ono što smo naučili a neke od tih stvari su pogrešne i štetne po tugujuću osobu.
Pogrešna uverenja u vezi tugovanja
Tokom tugovanja dobijamo razne poruke koje nam ovaj proces samo otežavaju, a ustaljene su u socijalnom okruženju. Neke od njih su: „Nemoj se osećati loše.“, „Nadomesti gubitak.“, „Tuguj sam.“, „Daj sebi vremena.“, „Budi jak zbog drugih.“ ili „Zaposli se nečim da ne misliš.“. (Arambašić, 2005.)
Arambašić (2005.) navodi da se nije moguće ne osećati loše a čestim ponavljanjem ove poruke, deca uče da ne trebaju pokazivati kada se osećaju loše. Time deci neće biti bolje samo će naučiti da osećanja u vezi sa gubitkom ne treba pokazivati. Do odraslog doba ove poruke će već u potpunosti biti usvojene. Ni jedan gubitak se ne može nadomestiti. Svaki odnos ima svoju univerzalnost i neponovljivost koju nije moguće zamenti. Novi odnos moguće je graditi tek kada se sa tugovanjem za prethodnim odnosom završi, a ne ako osećamo potrebu za partneom koga više nema. Našim ponašanjem često sugerišemo da je dobro tugovati u samoći i da to treba omogućiti drugim ljudima. Često se može čuti „Ne tuguj pred drugima“. Npr., nakon smrti oca deca imaju potrebu da tuguju sa majkom a neretko im se govori „Ostavite mamu na miru. Njoj je potrebno da bude sama.“ Tugovati u samoći je u redu dokle god je to stvarna potreba tugujuće osobe.
Problem sa porukom „Daj sebi vremena“ je u tome što vreme samo po sebi ne može izlečiti rane, iako je određeno vreme za to, svakako, potrebno. Rane leči ono što radimo tokom perioda tugovanja kao i ono što važne osobe oko nas rade. „Budi jak.“, u periodu tugovanja često nameće poruku „Drugi su važniji od mene“. James i Friedman (1998.), kroz dugogodišnju praksu pružanja pomoći tugujućim ljudima, navode da je ovo jedna od najčešćih poruka koja zbunjuje tugujuće osobe. Opasnost ove poruke krije se iza njene „razumnosti“, jer biti jak nije izvodljivo usled čega se kod tugujućih osobe može javiti osećanje krivice, griže savesti i sl. „Zaposli se nečim.“, poruka koja svoju opasnost krije u tome što su gubici iscrpljujući i psihički i telesno. Pored toga, ljudima se time šalje poruka da će se usled ove zaposlenosti osećati bolje. Međutim, zaposlenost nas može udaljiti od preduzimanja konkretnih aktivnosti kako bismo prevladali bol koju osećamo. (Arambašić, 2005.).
Greška je mišljenje da pred tugujućom osobom ne treba pominjati umrlog i da treba menjati temu razgovora ako tugujući započne o tome da razgovara. Ako tugujuća osoba želi da govori o preminuloj osobi potrebno joj je to omogućiti kao i dozvoliti da izrazi tugu i žalosti, kako navodi L. Arambašić u svojoj knjizi „Gubitak, tugovanje, podrška“.
Korisni stavovi o tugovanju
Tugujućoj osobi možete pomoći ako je pustite da govori bez prekidanja i bez vašeg završavanja rečenica. Povremene reakcije kao pokazatelj aktivnog slušanja su od velikog značaja. Parafraziranje onoga što vam je tugujuća osoba rekla, takođe, pomaže. Ipak, treba zapamtiti da je važnije biti tu nego nešto reći. Slušanje bez moralizovanja i davanja saveta, šta bi tugujuća osoba trebala da uradi i kako da se oseća, u velikoj meri olakšaće vašu međusobnu komunikaciju.
Tugujućoj osobama neretko je potrebno ukazati na to da su njene reakcije prirodne i uobičajene u odnosu na situaciju u kojoj se nalazi. Potrebno ju je prihvatiti sa svim njenim reakcijama. Time joj omogućavate da se pred vama oseća sigurno ispoljiti sva osećanja. Deljenjem uspomena na preminulu osobu poručujete da ona nije zaboravljena. Reči nekada ne pomažu i u tim situacijama nežan zagrljaj učiniće dovoljno. Pozivanjem tugujuće osobe u društvo omogućićete joj da se polako vrati među ljude. Za početak bi bilo dobro da to budu poznata mesta sa nekoliko ljudi. (Arambašić, 2005.)
Najvažnije je ne odustati od tugujuće osobe. Treba biti strpljiv ali ne i nametljiv. Razumevanjem za reakcije tugujuće osobe, koje nekada mogu biti i neugodne, vi joj poručujute da ste tu i da se na vas uvek može osloniti.
Kako pomoći sebi kada doživite gubitak
Pružanje podrške sebi, u kulturi kao što je naša, često se smatra sebičnim iako je od velikog značaja. Da biste pomogli drugim članovima porodice, koji su pogođeni gubitkom, prvo morate pomoći sebi. Ako vam je potrebno, tražite pomoć od drugih osoba iz vašeg okruženja (Arambašić, 2005). Ovo nije pokazatelj vaše slabosti već zrelosti. Time dajete mogućnost da vam drugi zaista i pomognu bez ustručavanja i staha da će reći ili uraditi nešto pogrešno.
U procesu tugovanja od velike pomoći biće vam osobe pored kojih možete plakati i koje neće uporno pokušavati da vas razvesle. Ipak, nekada će vam biti lakše da se osamite i da razmislite o svom daljem životu. Tokom tugovanja, živeti dan po dan, omogućava vam da dan brže prođe. Nakon nekog vremena moraćete naterati sebe da počenete raditi stvari koje ste ranije voleli da radite. To mogu biti različite stvari kao što su poseta prijateljima koje dugo niste videli ili . Ovim sebi pružate mogućnost da se privremeno udaljite od gubitka jer će vas on svakao čekati. Ovo je značajno jer će vam se na taj vratiti deo energije koju ste izgubili.
Literatura
Arambašić, L. (2005.). Gubitak, tugovanje, podrška. Naklada Slap, Jastrebarsko.
Moniku Vuk , psiholog
Društvo za borbu protiv raka Sombor