Na listi najstresnijih životnih događaja, u domaćem okruženju, na prvom mestu nalaze se emocionalni gubici, odnosno gubici članova porodice ili bliskih prijatelja. Gubitak izaziva različite psihološke procese- svesne i nesvesne. Svi ti procesi predstavljaju proces žalosti. Zdrava žalost predstavlja uspešan pokušaj pojedinca da prihvati promenu do koje je došlo. Sposobnost osobe da promeni unutrašnju prezentaciju svog sveta i da uspešno reorganizuje i preorijentiše svoje naklonosti i vezanosti. Faktori od kojih zavisi proces žalosti su godine umrlog, priroda smrti, uloga i pozicija koju je umrli imao, kao i njegov emocionalni uticaj na članove porodice.
Ožalošćena osoba ili čitava porodica prolazi proz četiri faze žalosti. Prva faza je faza otupljenosti, faza šoka, koja može trajati od nekoliko časova do nedelju dana. U toku ove faze može doći do izliva očajanja ili jakog besa. Druga faza, faza malaksalosti predstavlja traganje za izgubljenom osobom i ova faza može trajati po nekoliko meseci, nekad i godinama. Faza dezorganizacije, treća po redu, je faza očaja, beznađa. Četvrta faza je faza reorganizacije koja može biti na višem ili nižem nivou.
Dobro integrisana porodica može otvoreno da pokaže svoje reakcije u vezi sa promenom koja je nastala u porodici. Slobodno i otvoreno će izražavati svoja osećanja tuge i žalosti, pričaće o tome i deliti tugu sa drugima. Sa druge strane, kod loše integrisanih porodica dolazi do veoma slabih reakcija, do povlačenja i zatvaranja u sebe. Osobe i porodice koje negiraju emocionalni odnos sa preživelim gubitkom, mogu se suočiti sa nastankom neke od emocionalnih reakcija izazvanih šokom. Ove reakcije mogu se ispoljiti kroz pad imuniteta, infekcije respiratornih puteva, pojave hroničnih bolesti poput dijabetesa, alergija, hipertenzije, ispoljavanje emocionalnih simptoma kao što je depresija, fobija, psihotične epizode, alkoholizam, slab uspeh u školi i različite vrste socijalnih disfuncija. Ovakve reakcije javljaju se naglo u porodicama koje su se u periodu od par meseci ili godina nakon gubitka opustile i na taj način negirale svaki osećajni odnos sa doživljenim gubitkom.
Jako je važno da se umirućem čoveku pruži sva moguća pažnja, pomoć i poštovanje. To će u velikoj meri olakšati proces žalosti članova porodice i umanjiće rizik od postojanja osećanja krivice. Bitno je da članovi porodice ne stvore međusobnu distancu, da se ne prepuste sopstvenim emocijama i time misle samo na sebe i svoj doživljaj gubitka. Članovi koji su u stanju da gubitak prihvate realno i da prođu kroz svaki od procesa žalosti osećaće se sposobnim da funkcionišu i međusobno se podpomognu u tom procesu.
Porodica sa detetom koja doživi gubitak nekog od članova porodice treba biti posebno obazriva. Ne treba umanjiti osećaj žalosti koji dete opterećuje u tom trenutku. Odrasli moraju omogućiti detetu da doživi i iskaže patnju koju oseća. Na taj način uče ih da je gubitak prirodni i sastavni deo života sa kojim se ljudi susreću i da je tuga jedno normalno osećanje koje treba prihvatiti kao takvo i proživeti.
Gubitak izaziva proces žalosti koji je dugotrajan i bolan. I dobri i loši dani su sastavni deo procesa oporavka kroz koji moraju proći pojedinci koji dožive gubitak. Moraju sebi dati vremena i proći kroz sve faze žalosti. Samo vreme koje prolazi neće dovesti do toga da pojedinci prežale gubitak i nastave sa životom. Neophodno je da aktivno rade na tome, da dozvole sebi da osete sve emocije, da prihvate i pozitivne i bolne sadržaje kojima će biti izloženi i da uspešno naprave balans između njih. Biće im lakše ukoliko kroz čitav proces ne prolaze sami, već ukoliko sa svojom porodicom i prijateljima podele svoja osećanja, pružaju međusobnu podršku, zajedno pričaju, plaču i smeju se.
diplomirani psiholog
Milena Stojković