Ne znam kada je sve počelo. U svakom slučaju nije bilo baš bez ikakvih naznaka.
Period mnogo pre dijagnoze – bio je sjajan. Zdrava sam, život je lep, mogu sve, ne razmišljam o bolestima. Moje brige su vezane za druge oblasti: porodica, posao, finansije, ručak, veš, rođendani, svadbe...
Period uoči dijagnoze - mislim da sam zdrava. I dalje je sve dobro, vredna sam, brižna, vesela. Naravno, brine me kriza, školovanje dece, brige na poslu... Dajem sve od sebe. Ponekad me boli glava, ponekad lumbago, ne spavam baš najbolje, često sam prehlađena, a i nervoznija sam nego pre. Idem kod lekara – dijagnoza klimaks. Hvala Bogu, postoje lekovi za sve, pilule za svaku boljku. Popiješ i ideš dalje. Ne brineš o sebi, nije ti ništa.
A onda, jednog dana dijagnoza – RAK DOJKE U ODMAKLOJ FAZI.
Ej ljudi, rak! Umreću, mučiću se. Joj, bojim se! Oko mene nastaje mrak i nesnosna tišina.Ništa ne osećam, a sve me boli.To se zove strah.
LEČENJE – pošto ne znam ništa o raku, sem onog, „ daleko bilo“, lečenje, operacija, terapije su novosti koje me vrlo brzo vraćaju u stvarnost. Nema više straha i tišine. Imam mnogo obaveza oko lečenja, snimanja, rezultata... Jednoga dana, doktor kaže „E sada smo sve odradili, pa pamet u glavu, redovna kontrola. Bolest se može vratiti, jer je već imala svoju „poodmaklu fazu, ali se može držati pod kontrolom“.
KOD KUĆE – evo meni mog života nazad. Sve je isto, a ništa više nije kao pre. Iste su brige, iste radosti, događaji se događaju, ista je i kuća i ljudi... Radosno prihvatam nazad svoj život.
Međutim, nešto se promenilo. Nešto u meni, moj odnos prema svemu je dobio neku drugu formu. Šta se dešava? Razmisli! Aha! Bila sam vrlo blizu nestajanja. Ovo vreme, koje sada živim, dobila sam, zaradila, izvojevala!
Prošla sam neverovatan put od poraza do pobede. U početku lečenja, bolest je bila jaka i nemilosrdna, spremna da me uništi. Trgla sam se skoro na kraju vremena. Shvatila sam, da je vreme koje je prošlo pre dijagnoze, bilo vreme bolesti. Sve kasnije, bilo je naše zajedničko vreme, vreme borbe i vreme nadmudrivanja, vreme razgovora između nas dve – mene i moje bolesti. E, tada se desila ta promena u meni: shvatila sam - život je i borba i briga i pažnja i radost i suze. Život je –kada čuješ i kada vidiš i kada osluškuješ. Život je i moja bolest, zbog koje sam sada vrlo pažljiva prema sebi i vrlo obazriva prema njoj.
Znam da sam kasno shvatila da je bolest tu, i znam da je to od svega najveća greška, a opet ja i moja bolest živimo zajedno već šesnaest godina. Ponekad bolest krene da se razvija, to se zove metastaza. E, tada je uhvatim na vreme više ne kasnim jer sve može da se ponovi ako je savesno ne kontrolišem, ako se zaboravim. I ako zaboravim sebe.
Savetovalište "Jefimija"
Ljubica Kovačević Lola