Sinergija
Postoje mnoge rasprave o ljudskom duhu i duši. Najpre, još uvek u našim medicinskim krugovima ima dilema o tome da li mi kao ljudi postojimo samo u materijalnom-fizičkom, opipljivom obliku ili tu ima i nečeg nevidljivog. Većina lekara, kao i naša domaća doktrina medicinskog obrazovanja, čoveka sagledava isključivo kao fizičko biće.
U poslednje vreme medicina počinje da uvažava i psihički aspekt ljudskog postojanja, ali još uvek je nejasna slika o sadejstvu psihe i tela.Uglavnom kad nema fizioloških uzroka neke zdravstvene teškoće, lekari upućuju na moguće psihičke uzroke i upućuju nas psihologu.
O duši i duhu u našoj zvaničnoj, akademskoj medicini nema pomena, sem kod pojedinih lekara. U praksi je, pak, sve svedeno na lična uverenja naših lekara.
U psihologiji sve vitalističke orjentacije, opet češće skriveno no otvoreno, podrazumevaju da je duša pokretač tela. Klasična psihoanaliza odbija pojam o duši, ali pod terminima id, ego i super ego podrazumeva psihički entitet koji sam sebe energizuje i utiče na ponašanje tela, što je blisko konceptu duše.
Sve duhovne, kao i naša pravoslavna literatura jasno objašnjavaju pojmove duha i duše. Duša je večiti energetski entitet koji pokreće telo i čak postoje merenja koja ukazuju da čovekovo telo postaje nešto lakše kad umre jer duša tada napušta telo. To je isto zabeleženo i kod životinja. Postoje zapisi o duši kao finom eteričnom telu. U duhovnim krugovima o duši se govori kao o večitoj.
Duhom se smatra celokupnost osećanja koja pripadaju besmrtnoj duši čoveka, a strana su dušama životinja. Duh sveti je sila sa visina, Božja sila, a duh ljudski je iskra božija u svakom od nas i moralna je sila čoveka. Manifestuje se kroz način razmišljanja, osećanja i kroz svako čovekovo delo.
Pojava bolesti je načešće odraz duhovnog stanja čoveka – njegovih negativnih misli o sebi i/ili drugima, negativnih osećanja (najčešće odsustvo ljubavi za sebe i/ili druge) i loših postupaka prema sebi i drugima što uključuje i zanemarivanje. Takođe, bolest možemo shvatiti i kao poruku duše da nešto ne činimo kako valja, da smo zanemarili sebe i da nema dovoljno samopoštovanja (suštinskog uvažavanja sebe /našeg tela i duše) a time i poštovanja drugih (uključujući bližnje). Samopoštovanje podrazumeva zdrav i bogougodan život : redovnu i zdravu ishranu sa redovnim postom; dovoljno fizičkih aktivnosti kroz rad, šetnje i drugo...; pozitivne misli, osećanja i dela . Kada grešimo (grehom se smatra previše ugađanja stomaku=nezdrava ishrana, previše ugađanja telu =nedovoljno fizičke aktivnosti, zanemarivanje sebe i drugih, gordost, svadljivost, zavist, psovke, srebroljublje, mržnja, lenjost, sebičnost, promiskuitetnost, laž, prevara, krađa materijalna i nematerijalna, ubijanje...) mi sebe uvodimo u bolest.
Bolest , načešće možemo smatrati i Božijim darom za ono što sami radimo ili ne radimo, jer je sami izazovemo dugoročnim činjenjem ili ne činjenjem.
Zato je jako važno voditi računa o svojom duhovnom zdravlju koje je diretno povezano sa psihičkim i telesnim :
Religija upućuje na molitve, a pozitivna psihologija na neurolongvističko programiranje.