Grupe samo-pomoći nasuprot profesionalnoj pomoći

Grupe samo-pomoći su način da se se pomogne osobama obolelim od raka da vrate samopouzdanje, samovrednovanje i poverenje što znači da povrate kontrolu nad svojim životom, da razviju pozitivan stav, da rade na sebi da bi zaista mogli da promenite svoj život. Metode grupa samo-pomoći su potpuno različite od profesionalne terapije iz sledećih razloga:

• Grupe samo-pomoći se održavaju u okruženju u kome su učesnici/ce jednake, nema autoriteta niti razlika u moći (kao između doktora/ki i pacijenata/tkinja). Razlika u statusu između doktora/ki i pacijenata/tkinja i između terapeuta/kinja i pacijenata/tkinja uvek postoji. Zdravstveni radnici/ce, koliko god humani, prijateljski raspoloženi i ljubazni bili, uvek su u poziciji da govore pacijentu/kinji šta treba da uradi, što pacijent/kinja u većini slučajeva i posluša zbog autoriteta doktora/ke.
• Grupe samo-pomoći zasnivaju se na sličnim iskustvima kako voditeljica tako i učesnika/ca. U okruženju grupe podrške ili grupe samo-pomoći sve učesnici/ce su odlučili da se okupe oko sličnih iskustava. osobe koje su voditelji/ce, takođe imaju slična iskustva koja dele sa ženama. Profesionalni zdravstveni radnici/ce ne dele svoja lična iskustva sa svojim pacijentima/kinjama.
• Cilj grupa samo-pomoći jeste da osnaži osobe koje imaju isto iskustvo. Cilj je da učesnici/ce grupe pronađu svoju unutrašnju snagu. Grupa samo-pomoći se uglavnom fokusira na unutrašnje izvore snage učesnika/ca, koji su u većini slučajeva slični mehanizmima preživljavanja koje su razvili da bi opstali i nosili se sa svojom bolešću.
• U grupama samo-pomoći prepoznavanje i potvrda traumatskog iskustva je presudna. Kako grupa samo-pomoći napreduje, učesnici/ce će otkrivati kako se ozdravljenje dešava onda kada se oseti potpuno poštovanje. Kada se čuju priče drugih, oseća se prepoznavanje i potvrdu da nisu više sami/e sa svojom traumatičnim iskustvom, da supronašli/e ravne sebi, osobe koje su prošle kroz isto iskustvo. Učesnici/ce će takođe otkriti da svako od njih ima drugačiji reakciju na bolest, zavisno od ličnosti, okoline, društvene pozicije i situacije u kojoj su se našli.
• Grupe samo-pomoći su dostupne učesnicima/cama. Da bi otišli kod terapeuta/tkinje, osoba mora da pređe velike prepreke. Mora da pronađe nekog ko će razumeti njene probleme, mora da stavi ljudima do znanja da ima te probleme, zovu je “pacijent/kinja” i u velikom broju slučajeva, mora da plati za terapiju. Grupa samo-pomoći ima nizak prag koji osobe koje žele da učestvuju treba da pređu. Grupu vode dve žene koje su “ekspertkinje po iskustvu” što ću malo kasnije objasniti.
• Ne postoji druga briga sem brige za dobrobit učesnika/ca