Čekanje u fazi utvrđivanja bolesti može da bude jako teško. Svaka osoba reaguje drugačije, ali je zajedničko osećanje zabrinutosti i uznemirenosti. Postoje načini da čekanje učinite podnošljivijim.
Ponekad osoba odluči da ne govori nikome jer ne želi da drugi brinu. Kada odlučujete o tome da li ćete i kome govoriti o tome kroz šta prolazite, razmišljajte i o tome koja vrsta pomoći će Vam u toku lečenja biti potrebna i od koje osobe je možete tražiti. Nisu sve osobe, ma koliko bile bliske, pogodne da budu podrška u toku bolesti (pogledajte deo na sajtu Osobe za podršku).
Suočavanje sa dijagnozom i proces lečenja su faze koje zahtevaju veliku snagu i suočavanje sa teškoćama. To podrazumeva da se prolazi ne samo kroz faze fizičke neprijatnosti, već i kroz različite emocionalne faze i odnose sa okolinom. To su normalne reakcije na ovakvu životnu situaciju.
Iskustvena pomoć osoba koje su preživele bolest, pojedinačna i u grupama samopomoći, od velikog je značaja.
Takođe je potrebno potražiti pomoć stručnih lica kao što su psiholog i psihoterapeut. Pomoć u rešavanju emocionalnih problema uštedeće Vam snagu i očuvati imuni sistem, koji su potrebni kako biste pobedili bolest.
Sadržaj koji sledi je delom preuzet iz originalnog sadržaja sajta www.nalor.co.rs
Dijagnoza raka spada u red visoko stresnih faktora i za obolelu osobu i za njegovu/njenu porodicu. Svaki član porodice suočava se, najbolje što može, sa situacijom šoka, neverice, strahovima, depresijom, neizvesnošću... Porodica najčešće jeste izvor podrške obolelim osobama. Razovor sa porodicom uvek donosi neku vrstu olakšanja.
Životni izazovi ponekad ljude ojačaju u ljubavi, a nekad razore porodice.
Agneza
Ozbiljnost i pravi strah osećam pri susretu sa porodicom po povratku kući. Neverica, briga, razgovor, šta, kako, pa i suze.
Nađa
Razgovor sa bližnjima o bolesti spada među najstresnije momente od potvrde dijagnoze i tokom lečenja maligne bolesti. Samo saznanje o bolesti kod obolelih dovodi do teškoće u komunikaciji i održavanju veze sa najbližima, porodicom i prijateljima. Reakcije porodice su najčešće povezane sa ranije uspostavljenim odnosima – kvalitetom odnosa kao što je emotivna podrška, koliko računaju jedni na druge, odgovornost, poverenje, poštovanje, kako se suočavaju sa problemima, kako komuniciraju.
Moj suprug Đurica se nakon operacije i ugradnje stome povukao u sebe, retko je izlazio iz kuće. Samo onoliko koliko je baš bilo neophodno. Ni makac više. Nije se bavio više ni svojim zanatom, rasporodao je i razdelio sav elektičarski alat i instrumente. Nije hteo ili bolje nije smeo ni da brine o sebi. Sve sam ja radila.
Branka
Nemoguće je potpuno predvideti reakciju članova porodice - neke mogu biti zadovoljavajuće, saosećajne i odgovorne, ali neke reakcije mogu biti panične, pa čak i agresivne u prvom momentu. Neke reakcije mogu biti i negiranje značaja bolesti. Nekada se ne radi o reakcijama odbacivanja ili nebrige, već o nemogućnosti da se suoče sa različitim strahovima (za Vas, od bola, od sopstvene smrti i slično), pa mogu prestati da jedu, spavaju, mogu i sami da se razbole. Nemojte osećati krivicu ukoliko neko od odraslih članova porodice reaguje na ovaj način. Svako ima mogućnost da se sa problemima suočava na više načina. Njihov izbor reagovanja je njihova odgovornost. Ponekad ćete dobiti pravu podršku od člana porodice, a nekada ne.
Moje ćerke su bile oko mene, sada su one kuvale i ugađale mi, moji unučići su me razveseljavali, spremali su iznenađenja za mene, udovoljavali mojim željama, šetali sa mnom uz kanal i Dunav, sve činili da mi zaokupe pažnju i podstaknu me na život. Osetila sam reku energije, koju su oko mene stvarali svi koji su mi želeli dobro i ja sam znala da će mi biti dobro.
Agneza
Možete odabrati da pojedinačno razgovarate sa članovima porodice, a ne sa svima zajedno. Možete želeti da razgovarate sa nekima, a sa nekima ne. Možete početi da razgovarate sa jednom osobom koja će vam njverovatnije biti podrška. Poštujte svoj unutrašnji osećaj za to. Iako ćete nekima možda reći i zamoliti ih da ne kažu drugima, oni možda neće ispoštovati vaše želje iz različitih razloga. Članovi porodice mogu da potraže pomoć od osoba koje imaju iskustva sa ovim problemom i stručnu pomoć.
Moj suprug je zaista uplašen, a kad je uplašen, on ćuti, a oči ne trepću jer ako trepnu, zaplakaće, prosto ne može da sakrije emocije. Deca zabrinuta i stalno zapitkuju: „Mama, šta treba? Da li si bolje? Da li je sve u redu?“ Osetim, kuća je puna straha.
Nađa
U drugom danu po operaciji očekivala sam posetu, muža, decu, mamu. Oni su došli puni straha, a ja sam želela da im pokažem da sam dobro, da ih razuverim da sve ovo nije strašno, i da ih zaštitim kao i uvek.
Slavica
Zašto članovi porodice nekada nisu i najbolje osobe za podršku?
Članovi porodice i sami su jako uplašeni, ponekad gotovo prestravljeni da Vas ne izgube. Tada mogu više opteretiti obolele i oduzeti im energiju koja joj je potrebna za lečenje. To je često razlog zbog koga oboleli u porodici umanjuju značaj svoje bolesti. Budite svesni da su Vaše potrebe na prvom mestu.
Kad sam shvatila da oni ne razumeju šta mi se dešava i da mi ne mogu pomoći, rekla sam sebi: „Sama si. Ponašaj se lepo prema sebi. Ti si sada sebi najvažnija“.
Slavica
Oni su najčešće veća podrška u kasnijim fazama lečenja, jer u prvim fazama neki članovi porodice i sami prolaze kroz fazu straha koji ih blokira, te je i njima samima potrebna podrška. Ukoliko prepoznate da to nisu prave osobe za podršku, dobro je da im predočite šta očekujete od njih i obezbedite da mogu da vam se nađu pri ruci u slučaju potrbe. U ovoj fazi Vama je potrebna podrška od osobe koja možda i nije član porodice, ali je sposobna da je razume, podrži i brine o njoj.
Uz sve to sam majka dva dobra sina, koji jako brinu o meni, baka malim unučićima koje volim i čuvam, supruga mužu koji je dobar, ali sad već teško izdržava sve ove naše nesreće i često se druži sa čašicom. Sve uradi, ali nema inicijativu. Uvek moram da mu kažem, da ga podsetim, da ga pokrenem. A ja sam se umorila stalno podsećajući nekoga na njegove obaveze, pa uradim sama.
Marija
Otvaram kapiju kuće koju nikad nisam prihvatila kao svoju. Svekrva, starija, debela žena, odmara na kauču posle ručka. „Neven ima presavijenu žučnu kesicu i mora da pazi na ishranu. Ja imam tumor u desnom bubregu“, kažem. Prvi put mi je svejedno kako će reagovati. Sada mi njena grubost i nerazumevanje više ne mogu ništa. Sve što je prošlo, postalo je nevažno.
Svetlana
Osobe za podršku
To su one osobe koje u prolasku kroz bolest mogu najviše da Vam pomognu, sa njima ste dovoljno bliski da možete da tažite pomoć. Potrebno je da pronađete osobu/e koja može da Vam pruži pomoć, a ne one koje će vas poljuljati u ovoj fazi svojim strahovima. Na taj način ćete Vaše potrebe staviti na prvo mesto. Neke obolele osobe imaju teškoća da osmisle brigu o sebi (jer su obično brinule o drugima), ali je neophodno da na prvo mesto stavite svoje potrebe i to je od primarne važnosti.
Osoba za podršku treba da bude stabilna, razumna, umirujuća, praktična, ima iskustvo rešavanja problema, da ume da sluša, da bude preduzimljiva, da ponekad traži informacije i pamti nešto što ste vi zaboravili.
Različite osobe u različitim fazama lečenja mogu biti pogodne za posebnu podršku (iskustvo ranije lečenih, informacije o bolesti i toku lečenja od lekara i zdravstvenog osoblja, psihološka podrška od psihologa, grupe pacijenata i sl.) ali je važno da postoji i ona koja je u toku celog lečenja glavna podrška. Sa njima se dogovorite koja će biti kada angažovana (npr. neko će sa vama ići u bolnicu na tretmane, a neko drugi će vam pomagati u svakodnevnim aktivnostima ili ćete moći sa njom/njim da razgovarate kada ste uznemireni).
Uz sve to sam majka dva dobra sina, koji jako brinu o meni, baka malim unučićima koje volim i čuvam, supruga mužu koji je dobar, ali sad već teško izdržava sve ove naše nesreće i često se druži sa čašicom. Sve uradi, ali nema inicijativu. Uvek moram da mu kažem, da ga podsetim, da ga pokrenem. A ja sam se umorila stalno podsećajući nekoga na njegove obaveze, pa uradim sama.
Marija
Otvaram kapiju kuće koju nikad nisam prihvatila kao svoju. Svekrva, starija, debela žena, odmara na kauču posle ručka. „Neven ima presavijenu žučnu kesicu i mora da pazi na ishranu. Ja imam tumor u desnom bubregu“, kažem. Prvi put mi je svejedno kako će reagovati. Sada mi njena grubost i nerazumevanje više ne mogu ništa. Sve što je prošlo, postalo je nevažno.
Svetlana
Iskustva govore da je najbolja kombinacija informativne i emocionalne podrške: da se dovoljno zna o trenutnom stanju bolesti, procedurama koje slede, mogućim komplikacijama i da postoji neko ko može biti uz Vas kada Vas savlada panika, strah, tuga, kada imate fizičke tegobe...
Od suštinske važnosti je da ostanite usredsređeni tako da sebi obezbedite pravu podršku kada se budete suočavali sa izazovima bolesti i u toku lečenja.
Osobe za podršku mogu biti članovi porodice, prijatelji/prijateljice, rodbina, osoba sa iskustvom bolesti ili podrške , psiholozi, lekari i zdravstveni radnici...
Za vreme lečenja upoznala sam se sa moje sada dve najbolje drugarice i ovo trogodišnje prijateljstvo je preraslo u svakodnevno druženje naših porodica, zajednička letovanja, vikend-odmore. Pored moje porodice, one su mi najdragoceniji dar. Uz njih sam sve teške momente, koje sam prolazila kroz terapiju, skoro sasvim zaturila u sećanju. Zahvalna sam mužu i mlađoj ćerki što su me podstakli na druženje sa Marom i Zorom, jer mi je to prijateljstvo bilo najbolji lek.
Cveta
Da li saopštiti dijagnozu osobama za koje se brinete?
Iako želite da svoje najbliže poštedite patnje, ne zaboravite da ste Vi ona osoba kojoj je najviše potrebno dok se borite sa bolešću. Bolest i medicinske procedure iscrpljuju, Vaša iskustva, telo i slika o sebi su izmenjeni, više niste ’’ona stara’’ ili onaj stari’’. Potrebni su Vam sva briga, ljubav, razumevanje i hrabrost koju može da Vam pruži Vaša okolina. Deca i roditelji su deo porodice koji nema uvek mogućnost da pruži sve navedeno.
Osim moga muža i mojih lekara, ni danas niko ne zna za moje dijagnoze. Ne mogu da zamislim, niti bih mogla da živim sa saznanjem da ljudi oko mene znaju za ovu tajnu.
Julija
Kada sam operisala dojku, nisam nikom otvoreno priznala svoje strahove. Ćerka je za bolest saznala u bolnici dok me je obilazila, ali nikada o bolesti nismo pričale otvoreno.
Sofija
Roditelji
Bliskost, međuzavisnost i kvalitet odnosa sa roditeljima, kao i životna faza u kojoj se oni nalaze, najčešće određuje i našu odluku da li ćemo im saopštiti sve, deo ili prećutati o problemima u kojima se nalazimo. Koliko ćete reći i šta ćete uraditi , zavisi od Vas - poštujte svoj unutrašnji osećaj za to jer su Vaše potrebe na prvom mestu (potrebna Vam je sva snaga, hrabrost i energija da se suočite i pobedite bolest).
Kao i uvek, nije mene moja porodica štitila, ja sam njih zaštitila od svega. Ni danas, posle 36 godina od očeve smrti u našoj kući se o raku ne priča. Svojoj majci nisam rekla pravu dijagnozu zato što nisam želela da mi zagleda ruke i čeka kada će da po-žute. Nikada ne razgovaramo o mojoj bolesti. Na taj način ja štitim sebe od onoga što mi ne prija, a ona štiti sebe od glasno izgovorene istine; mada sigurno zna.
Valerija
Deca
Zavisno od uzrasta, deca imaju različitu moć prepoznavanja problema koje bolest donosi u porodicu.
Mala deca ne shvataju u potpunosti šta se dešava u porodici, ali osećaju da se nešto dešava i najčešće su uznemirena. Potrebno je objasniti im na odgovarajući način šta se događa kako ne bi sama u svojoj glavi konstruisala odgovore na situacije za koje nemaju objašnjenje. Stepen upoznavanja sa realnom situacijom zavisi od toga koliko je deci potrebno da se ne osečaju uplašeno, da imaju osećaj poverenja i da Vam veruju da će sve biti u redu, iako povremeno imate tegobe ili plačete i slično. Odlaske u bolnicu, izostajanje iz kuće i propratne pojave lečenja treba unapred najaviti i objasniti deci razumljivim jezikom.
Kao kroz maglu pamtim uplašene oči svojih sinova i želela sam da živim samo da oteram taj strah iz njihovih očiju. Muž je bio u pijanom bunilu i nije ga bilo briga šta se sa mnom zbiva.
Rozalija
Starija deca pokazuju isti raspon osećanja kao i njihovi roditelji: šok, nevericu, strah i prihvatanje. Potrebno je objasniti im situaciju i otvoreno govoriti o njihovim i Vašim strahovima. Treba biti iskren sa njima i pomoći im da sagledaju koliko su ona značajna da bi lečenje bilo olakšano. Važno je razgovarati o „široj slici“, složenoj situaciji u kojoj se porodica nalazi. Ovo je prilika da i deca preuzmu odgovornosti kojima su dorasla.
Moja deca, studenti, su stojički podnela moje lečenje, niko nije pokazao da mu je teško, naučili su da trpe. Tek nakon godinu dana ćerka se rasplakala i rekla: „Zar ti, mama, misliš da mi je bilo lako učiti, a ti bolesna?“ A sin je sve vreme ćutao; mislim da je njemu bilo još teže.
Mara
Kroz razgovor i upoznavanje sa situacijom u kojoj se nalazite smanjće se strah dece od gubitka roditelja i dati smisao dešavanjima u kući i bolnici u toku lečenja. To je važno za njihov osećaj sigurnosti i poverenja. Deca tako mogu postati važan segment porodice koji Vam daje podršku u prolasku kroz bolest. Ova situacija takođe može doprineti njihovom sazrevanju.
Mama se sjajno držala, ali joj je ipak trebala i naša pomoć. Pomoću smislu podrške, optimizma, vere, ali i krajnje pri-zemna fizička pomoći oko običnih stvari kao što su kupanje i presvlačenje. Kada sam prvi put pomagala mami da se okupa u oronulom bolničkom kupatilu, osetila sam blagu nelagodu. Samo taj prvi put. Posle toga smo našle neki zajednički sistem kako da to radimo, kako da joj istrljam leđa, pridržim je dok presvuče veš... I sve smo to radile uz šalu i smeh. Tako nam je valjda bilo lakše, nije bilo važno zašto to radimo, tako je sve bilo manje strašno.
Izabela
Šta ako moj partne/ partnerka nije dovoljno snažna/snažan da se nosi sa mojom bolešću?
Maligna bolest, zavisno od lokalizacije, stadijuma bolesti i posledica lečenja, pokreće suštinska pitanja u partnerskim odnosima. Ona predstavlja test partnerskih odnosa. Najčešće pitanje koje oboleli postavljaju sebi je Prihvatanje obolele osobe koja oboli od raka od strane partnerke/partnera ili njeno odbacivanje, povezani su sa kvalitetom odnosa između partnera.
Pažnja i nežnost, koju mi je suprug u tim trenucima pružao, bila je za divljenje. Izgledalo je da deo mog bola preuzima na sebe i tako mi pomaže.
Boda
Partnerski odnosi koji su zasnovani na prijateljstvu, ljubavi, poverenju i poštovanju preživljavaju gubitak koji izaziva rak. Bolest može da produbi odnos i poveća bliskost, da donese novi kvalitet. Partneri najčešće postaju još bliži, bolje se razumeju i posvećeniji su jedno drugom.
Moj muž me je dobro razumeo i osećao. Znao je da mi se se strah uvukao pod kožu, vakodnevno je dolazio u bolnicu, udaljenu 50 kilometara, vedar i raspoložen sa pričom kako brine o našem sinu, održava kuću, kuva ručak, radi na poslu i sve čini da se ne primeti da me nema.
Julija
Da li će partner/partnerka i dalje da voli moje promenjeno telo?
Bolest može vidljivo da utiče na fizički izgled obolele osobe nakon hirurških intervencija ili tokom lečenja hemoterapijom ili zračenjem ( opadanje kose, promene na koži i slično) i da doprinese teškoćama u prihvatanju svog promenjenog izgleda. Osobe koje su imale intervencije koje nisu spolja vidljive imaju manje problema u prihvatanju sebe tokom i nakon bolesti.
Svako od nas ima svoju “ličnu mapu”, telesnu šemu koja se u slučaju specifičnih bolesti narušava. Narušavanje telesnog integriteta i celovitosti menja naš doživljaj sebe i možemo se osetiti “izgubljeno”. Jedan gubitak sa sobom povlači veliki broj realnih ali i simboličkih gubitaka kao što su gubitak ženstvenosti ili muževnosti, gubitak seksualne uloge, gubitak mogućnosti materinstva ili očinstva i sl. Sve ovo može dovesti do snižene samoprocene ili preterane zaokupljenosti imaginarnim ili minimalnim anomalijama na telu.
Niko me do sada nije video sa ožiljkom, da nemam dojku. Pre operacije sam imala prijatelja, ali kako je za njega trebalo mnogo vremena, mnogo para za frizuru, doterivanje, izlaske, umorila sam se od druženja.
Vinka
Seksualna želja zavisi od emocionalne sigurnosti, sopstvenog doživljaja vrednosti sebe kao žene/muškrca, predviđanja budućnosti kao i od postojanja objektivnih somatskih smetnji. Uživanje u seksualnosti spada u kvalitet života koji će žena/muškarac najčešće moći da doživi nakon procesa lečenja. Često se dešava da u vreme lečenja oboleli nisu spremn ni fizički ni psihički na ovaj čin. Onda kada osete da to mogu i požele ( kada prihvate svoj novi izgled, poraste im kosa, naviknu se na pomagala ili bar mogu da ih ignorišu) treba da pokažu partneru/partnerki svoju potrebu. Kvalitet seksa se ne mora ili se možda može promeniti, kao npr. u povećanoj potrebi za nežnošću.
Tema seksualnosti može biti opterećena strahom i stidljivošću obe strane. Za vezu rak predstavlja ili može predstavljati novu situaciju, u kojoj se oba partnera plaše da neće ispuniti očekivanja onog drugog. Posledica ovog straha je povlačenje oba partnera i oklevanje da načine prvi korak ka onom drugom. Tako će se seksualni kontakti sve više izbegavati, često nasuprot postojećim seksualnim željama i potrebama.
Prvo pitanje mog muža, kada sam mu saopštila da imam rak dojke, bilo je: „Šta ti misliš, kako ću ja, kada ti umreš?“ Nije prijalo, ali nije me ni izbacilo iz ravnoteže. Nije prvi put da ne smem klonuti, da ne sme biti besmislenih postupaka, da moram misliti na nekom višem nivou, koje se površnim posmatranjem ne prepoznaje.
Vesela
I Žene i muškarci se često boje da će biti odbijene/ni, da neće zadovoljiti partnera/ku, da nisu dovoljno privlačne/ni, da neće odgovoriti na njegova/njena očekivanja. Kao partnerke/partneri se plaše da će neuspeli pokušaji smanjiti samopouzdanje i samopoštovanje obolelog partnera.
Želela sam da odem iz kuće i da vratim slobodu mužu, svekru i svekrvi. Našla sam i namešteni stan, ali su me zdrav razum i ljubav prema deci, mužu, pa čak i prema starcima zadržali. Bila sam im ipak potrebna ili samo nisam imala hrabrosti. Bili smo, zapravo, potrebni jedni drugima.
Svetlana
Muškarci se plaše da više nisu dovoljno muževni i privlačni ili da će biti nefunkcionalni u seksualnim odnosima. Muževi i supruge se često plaše da ne povrede partnerku/partnera i teško im je da izađu na kraj sa bojažljivim ponašanjem partnera/partnerke. Poneki partneri imaju osećaj odbojnosti i strah da se ne zaraze. Treba im reći da rak nije zarazan.
Zar je trebalo da je sasvim izgubi, pa da shvati koga je sve vreme imao pored sebe? Alkohol ga i dalje čini otupelim na osećanja i potrebe drugih ljudi.
Ana
Razgovarajte otvoreno sa partnerom/partnerkom o svom doživljaju same/samog sebe, o narušenoj telesnoj šemi. Hrabro pričajte o svojim željama i strahovima. Svi problemi se ne mogu rešiti razgovorom, ali mnogi mogu.
Bolela me je borba sa mužem. Ja u klin, on u ploču. Imala sam utisak da sve što mu kažem stigne samo do njegove košulje. A ja sam htela više.
Cveta
Ne mogu da kažem da mi moj suprug nije dao podršku. On je jedini koji sve zna o mojoj bolesti, lečenju, terapijama, pomagao mi je pri tuširanju, oblačenju... Ali meni kao da to nije bilo dovoljno.
Valerija
Pitajte lekare koji simptomi će duže potrajati, a koji su kratkoročni. Tako se možete prilagoditi novoj situaciji. Neka ograničenja su možda i opravdana, ali se zajednički mogu rešiti. Ne zaboravite da je polni odnos samo jedna strana vaše seksualne veze. Možete isprobati druge telesne nežnosti i u njima naći zadovoljstvo.
Sadržaj koji sledi je delom preuzet iz originalnog sadržaja sajta www.nalor.co.rs
Životne krize kao što je maligna bolest, mogu često biti otežane i time što su obolele osobe u poziciji da su usamljene ili da tokom bolesti ostanu bez podrške najbližih. Iskustva pokazuju da tamo gde partnerski odnosi nemaju potreban kvalitet, bolest može dovesti do još većeg otuđenja, pa i napuštanja.
Kroz sve ove godine, muž je bio stalno zaposlen, dugo odsutan, život je prolazio, promenio se, putevi su nam se razišli, navikli smo se da živimo svako za sebe. Razveli smo se. To nije bilo zbog bolesti ili zbog rata, već smo se samo promenili. A možda je, ipak, sve to povezano... Više nije važno. Pronašla sam sebe i svoj mir.
Slavica
Nakon nežnih i utešnih dodira posle operacije, po dolasku kući, sve se promenilo. Između nas je nestalo svake komunikacije. Razgovor je sveden na minimum. Telesni dodiri ispod minimuma. Nikada nije video ožiljak, nikad više nije upitao šta se događa u mom telu. Kao da se uplašio i pobegao.
Boda
Izdali su me svi. Moj muž, kome sam verovala još kao devojčica, kao devojka i kao njegova supruga. Odabrao je alkohol umesto lepog i mirnog porodičnog života. Izdala me moja rođena majka, koja me, nakon mog razvoda, nije primila k sebi s detetom, no sam se morala potucati po stanovima. Izdala me je moja država, rasturila je moje preduzeće i oduzela mi pravo na rad, a zauzvrat je tražila da moj sin, moj dečak, služi vojni rok u zoni ratnih dejstava.
Dušanka
Kroz lečenje sam prolazila sama. Moj muž je umro pre četiri godine, dan nakon operativnog zahvata na trbušnoj aorti. A pre operacije mu je prognoziran novi bolji život.Pokosila me je njegova smrt. Osećala sam se poraženo, osramoćeno.
Mara
Muž me je ostavio zbog druge žene, zaljubio se; razumela sam ga. Htela sam da mu oprostim. Bilo mi je teško. Mojih četvoro dece je ostalo sa mnom. Neki još nejaki, neki u školi. Tešila sam se da nisam sama. Verujem u bolje. U svoje sestre. U večni plamen koji greje sve usamljene, zaboravljene i bolesne.
Marta
Ne morate nikada da budete sami dok se borite sa bolešću. Važno je da budete svesni da je maligna bolest fizički, psihološki i emotivno jako veliki teret za jednu osobu i da su ’’pomagači’’ i podrška neophodni kako biste se izborili sa bolešću.
Decu sam sažaljevala, muž je bio nezainteresovan, mami je bilo dosta i njene bolesti. Kome da se poverim? Ostao mi je samo moj kolektiv, kolege i koleginice. Rekla sam. S obzirom da nisam imala rodbine ovde u Somboru, bili su mi sve, i rod i pomozi Bog.
Rozalija
Ukoliko nemate partnera/partnerku, primarnu porodicu ili ona nije funkcionalna, odnosno ne pruža Vam podršku, treba da razmislite o široj porodici, ili o nekome ko jeste vaša porodica na drugi način, a to su najčešće prijatelji. Iako je to dosta teško u uslovima bolovanja i lečenja, potrebno je održavati odnose sa prijateljima i drugim značajnim osobama koji mogu biti izvori stabilne i tople emocionalne podrške.
Kada se već neko razboli, srećan je ako lečenje teče glatko i onako kako je propisano, a naročito kada ima stalni oslonac u bliskoj osobi. Oni koji sve ovo nemaju, a među njima sam bila ja, nisu sasvim nesrećni.Vreme sve ublaži i izleči, sve prosto prođe i onda nam se učini da i nije bilo teško.
Mara
Izvori podrške, pored prijatelja, mogu biti i osobe sa iskustvom bolesti koje vam praktičnim savetima i svojim iskustvima mogu pomoći da se lakše izborite sa onim što vas čeka i prati u toku lečenja, medicinski ranici, komšije, osobe sa kojima ste nekada bili bliski, udruženja pacijenata.
Nakon operacije više vremena i snage posvećujem sebi, mislim na sebe i volim sebe.Više me ne ljute ni grube šale moga muža. Prihvatila sam da je to u stvari njegov način da se odbrani od iznenađenja i da je to njegov način da me voli. Kao da je njegov strah za mene bio veći od mog kada smo saznali za bolest, ali vojnički ponos nije dozvolio da to pokaže. Više vremena provodi sa mnom, naš unuk nam je uzdanica. Moj muž je zavoleo i moje drugarice i njihove porodice. Zahvalan im je na njihovoj pomoći u mom oporavku jer je svestan da on nije mogao takvu podršku da mi pruži.
Cveta
Uključila sam se u u Klub žena operisanih zbog raka dojke. Svake srede popodne se sretnemo, razgovaramo, razme-njujemo iskustva, recepte, savete. Tu sam videla da ima mojih vršnjakinja, žena starijih od mene, pa i mlađih, da možemo biti pomoćjedne drugima, i osetila sam ih kao svoju rodbinu, drugarice. Telefoniramo jedna drugoj, ćaskamo, sa nekima se srećem i van redovnih sastanaka. Teško mi je kada nas neka napusti. I tu smo se osnažile i izgradile, negujemo uspomene na naše drugarice.
Djuka
Suštinska pomoć ovih osoba je da Vas podrže i pomognu da prođete kroz psihički i fizički teške faze u toku lečenja. Kroz kontakte sa ovim osobama bićete u mogućnosti da izrazite svoje emocije, smanjite uznemirenost i strahove, saznate više o svojoj bolesti, ne osećate se usamljeno i izolovano, imate osećaj pripadanja, sagledate svoju bolest iz drugog ugla, naučite nove veštine koje će poboljšati kvalitet vašeg života. Nemojte da zaboravite da su često životne krize prilika da svoj život poboljšate i okrenete u korist sebi.