Kada Vam predstoji borba za ozdravljenje

Suočavanje sa dijagnozom i proces lečenja su faze koje zahtevaju veliku snagu i suočavanje sa teškoćama. To podrazumeva da se prolazi ne samo kroz faze fizičke neprijatnosti, već i kroz različite emocionalne faze i odnose sa okolinom. To su normalne reakcije na ovakvu životnu situaciju.

Iskustvena pomoć osoba koje su preživele bolest, pojedinačna i u grupama samopomoći, od velikog je značaja.

Takođe je potrebno potražiti pomoć stručnih lica kao što su psiholog i psihoterapeut. Pomoć u rešavanju emocionalnih problema uštedeće Vam snagu i očuvati imuni sistem, koji su potrebni kako biste pobedili bolest.

Emocionalne reakcije

• Pritisnuti ste strahovima i nemirom dok čekate nalaze radiologa, patologa, dijagnozu i konzilijarnu odluku. Čekanje odgovora praćeno je stalnim emocionalnim kolebanjem, od potpunog mira do zastrašujućih slutnji. „Samo da bude dobro“ je jedina misao i molitva koja ispunjava celo biće.
• Kada je nalaz dobar, preplavljuje Vas radost i smirenje.
• Loš nalaz uzrokuje vrlo različite prve reakcije, od histeričnog negiranja do pasivnog prihvatanja; stanje nemog šoka, često praćeno suzama, nevericom, besom, strahovanjem i depresijom, ili strah od mogućnosti da se umre i napuste najvoljeniji kojima ste potrebni. Prilikom saopštenja dijagnoze, osoba je najčešće u stanju neverice i nepotpunog shvatanja situacije. Ponekad nije u mogućnosti da potpuno čuje i shvati informacije koje joj lekar daje o fazi bolesti, predstojećim mogućim načinima lečenja i zajedničkoj odluci šta da se radi dalje.
• Posle prve reakcije, osobe se različito ponašaju u odnosu na bolest i u toku lečenja.
• Najčešće obolela osoba prolazi kroz fazu neverice i preispitivanja zašto se to baš njoj desilo.
• U toku lečenja, ona se u potpunosti suočava sa dijagnozom i prihvata je kao činjenicu.
• Nakon ove psihološke faze, kao rezultat velike fizičke i psihičke iscrpljenosti, ulazi se u fazu depresije. To je najčešće i faza tugovanja nad samom sobom, odnosno za onom ženom koja ste bili pre bolesti.
• Prihvatanje bolesti je najzrelija faza u lečenju, jer obolela osoba nije ni prestrašena, niti potcenjuje i zaboravlja bolest. U ovoj fazi se bolest uvažava tako što se vodi računa da se ona ne vrati ili pogorša, a da se nastavi sa kvalitetnim životom. Kvalitet življenja se ispoljava kroz maksimalnu moguću fizičku, psihološku i emocionalnu dobrobit.
• Neke osobe prolaze kroz bolest i lečenje kao da kažu: „Nije mi ništa“! One se najčešće u najkraćem mogućem roku vraćaju „redovnom životu“. Osobe koje ovako prolaze kroz bolest često imaju faze iznenadnih napada straha ili plača. Depresija može da se javi posle dužeg perioda i da se na prvi pogled ne poveže sa pojavom bolesti.
• Dijagnoza raka jeste „nešto ozbiljno“ i zahteva odgovoran odnos. Potiskivanje strahova i negativnih emocija najčešće dovodi do loših posledica, a jedna od njih je i slabljenje imuniteta. To može nepovoljno uticati na dalji tok lečenja i ozdravljenja. Zbog toga je, ukoliko se prepoznaju trajnije promene u ponašanju, potrebno potražiti stručnu pomoć psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra.
• Pozitivna usmerenost na lečenje i vera u izlečenje olakšavaju proces lečenja i ozdravljenja.