Na skupu prijatelja povela se diskusija o pitanju ljudske sreće.
Jedan stariji čovek je rekao:“ Četiri stvari su dragi moji sreća u životu. Prvo je da se rodiš zdrav, u svemu normalan.Drugo da u životu naiđeš na pravog životnog i bračnog druga .Treće -da imaš porod i da nikad ne doživiš neku veću nesreću i smrt deteta. I zadnje – da nekim redom i na vreme umreš brzo i lako !“
Pesnik Dušan Radović je rekao: „Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni! Sreća je obična, mala i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide“.
I tačno puno toga shvatimo da je upravo ono što je prošlo, što nismo znali na vreme da iskoristimo i da na vreme uživamo u njemu– upravo bila sreća.
Članica Udruženja obolelih od raka „Hrast“ Leskovac – S J nije mogla da bude primer definicije sreće po rečima našeg prijatelja iz razloga što je doživela smrt svog deteta u svojoj četrdesetoj godini života.
Upoznali smo je kada se učlanila u naš Klub onkoloških bolesnika. Nije bila nosilac dijagnoze rak, ali je imala život pun bola i patnji. Pri prvom susretu otkriva se njena energičnost, preduzimljivost, otvorenost, neposrednost , aktivizam i želja da pomaže. Odavala je utisak žene koja može svaku životnu teškoću da pobedi. Ali nije bilo tako u realnosti . Izgubila je bitku koju nije smela da izgubi jer je verovala u Boga, - u pravdu na ovozemaljskom svetu, izgubila je svoju osamnaestogodišnju devojčicu . Prošla je kroz sve faze tugovanja : obamrlosti, šoka i neverice, faze čežnje i protesta, fazu očaja i fazu oporavka. Znala je da proradi na sebi i dobro je savladala postavnjene zadatke: prvi prihvatanje realnosti, proradila bol zbog gubitka i treći prilagođavanje životu bez drage osobe, odn. preusmeravanje emocionalne energije u nove odnose i nastavljanje sa životom.
Najteže joj je bilo da povrati samopouzdanje . Poljuljane su predpostavke o pravednosti, sudbini, Bogu... Jedna od teških iskušenja je i krivica sebe u kontekstu da je snašla Božja kazna. Toliko je imala pitanja na koja je umela i druge da nauči mnogim mudrostima, sada je bez „pravih odrovora“. Svesna je bila problema da nema očekivanih odgovora. Ali pitanje je bilo kako sada dalje živeti?
Kako je smela da zaboravi da ima sina i da on ima pravo da ima majku i posle smrti svoje sestre. Slušala je ona i čitala o životnim krizama, i da mnogi ljudi izađu mnogo jači i spremniji da se izbore sa teškoćama. Klriza na kineskom se piše simbolima koji označavaju : opasnos ali i mogućnost. Koje su to njene mogućnosti? Kako živeti a ne potonuti u tugovanje?
Osetila je sve emocije, ali pritom nije bila sama. Imala je podršku svog supruga, sina, a znala je u trenutcima bude i sama podrška sinu i suprugu. Članovi porodice, prijatelji, članovi Udruženja ovbolelih su bili oni gde je mogla da priča, plače pa i nasmešiti se.
U ovako teškom životnom iskušenju reči su bile glavno oružje sa životnom nesrećom – i dalje je bila pesnik .Pisala je dečju poeziju, i svaki proveden trenutak sa njenom Marijom ovekovečila. Počela je da niže pobede na literalnim skupovima. Dosadašnje samo suze tuge bile su sve češće zamenjene suzama – radosnicama.
Bila je svesna koliko joj značimo(Udruženje bolesnika) u fazi oporavka od tugovanja napisala sledeće stihove:
„Hvala Vam što ste uz mene,
I što razumete moje boli.
Bole me vene, duša me boli,
Ali srce Vas iznad svega voli.“
Imala je sluha za naše akcije i nesebično učestvovala u njima. Na proslavama je bila ,obeležavala svoj rođendan - rođendanskom tortom koju je sama pravila. Nije mogla da peva i igra ali je bila sa nama. Razumeli smo njene granice u iskazivanju radosti. Poštovali smo je i kada povisi ton u diskusiji i izražavanju svog mišnjenja. Bila je deo naše velike porodice. U srcima svih nas bilo je i divljenje prema ovoj ženi koja je nastavila život. „Svako ima svoju misiju u životu. Moja misija je pomoć drugima. Moja misija je i sledeća zbirka pesama. „ - govorila je sve češće S. J.
Došla je nasmejana i donela medalju . Pobedila je na literalnom takmičenju. Uostalom da je njena ćerka živa ponosila bi se svojom majkom.Njen emocionalni ventil tuge bile su njene pesme pre svega posvećene deci. Čitaće ih mnoge Marije i setiće se njene nikada zaboravljene Marije.
S.J. je umrla iznenada posle operacije kuka. Na dva dana pre smrti mislila je na Udruženje.Napisala je pesmu o Sv. Nektariji zaštitniku od najtežih bolesti. Svojim delima je sačuvala sebe od zaborava.
20. 05. 2014.
dipl. sociolog
Zorica Menković