Porodica je ciklus u kojoj počev od bračne zajednice bez dece, braka sa maloletnim detetom , porodice sa predškolskim i školskim detetom, , sa adolescentom, porodice sa praznim gnezdom i porodice koja stari - dolazi do prihvatanja novih uloga koje su vezane za normativne kao i za paranormativne krizne situacije. U ciklusu porodice koja stari, priprema se porodica za smrt ostarelih članova kao i negovanje porodične solidarnosti prema ostarelim roditeljima.
Koliko su adaptivni mehanizmi razvijeniji u odnosu na teškoće u jednoj porodici toliko će i prilagođavanje biti adekvatnije u procesu prihvatanja odrastanja, osamostaljivanja, gubitka dragih osoba , kao i smrti člana porodice. Upravo govorimo o snazi jedne funkcionalne, zdrave porodice čiji je temelj: zajedništvo, bliskost, privrženost,uzajamna podrška , lojalnost i ljubav.
Ukoliko je porodica zdravija, funkcionalnija lakše će doći i do njenog oporavka posle životnih nesreća. Zdrava porodica prepoznaje problem, razgovara, pregovara i dogovara se.
Smrt člana porodice je životna kriza koja podrazumeva preteću opasnost, ali znači i neku životnu mogućnost uz prihvatanje , prilagođavanjei reorganizovanje na drugojačiji način.
Pojava krize kakva je smrt i gubitak člana porodice potencijalni je faktor rizika koji može celu porodicu da „gurne“ u bolest. Tugovanje članova porodice je proces i izlazak iz ove životne teškoće je kanalisanje procesa tugovanja u pravcu normalizacije, stabilizacije celog porodičnog sistema.
Kako je kodJ M- supruge umrlog onkološkog pacijenta išla putanja tugovanja, prihvatanja i prilagođavanja novonastaloj životnoj situaciji?
Uvek je govorila da jedan od njih dvoje mora prvi da ode i da samo ide redom. Neka su živa i zdrava deca. Tako je to u njenoj glavi a i u glavama drugih , ali kada se desi tragedija, gubljenje bračnog druga zauvek ostavlja bol i patnju, a život neminovno ide dalje i treba ga živeti. Posle rituala koje je ispoštovala prema pokojniku i okupljanja cele uže i šire porodice , deca su otišla u Beograd .Vratili su se svojim svakodnevnim obavezama.Telefonski pozivi i dugi razgovori sa njima bili su joj jako značajni. Mogla je da iskaže svoje tugovanje.Kući se sretala sa uspomenama i stvarima koje su je podsećale na supruga( preokupiranost sećanjem na umrlog) Lakše joj je bilo kadabi deca došla. U društvu dece i oslalih članova porodice svaka priča i vraćanje u prošlost sa pokojnikom bila je kao vid terapije i emotivni ventil za dušu koja pati. Zamarali bi je neki ljudi i gušili lažnom empatijom koju je prepoznavala i u tim situacijama više je bežala u samoću i izolovanost. Pitala se često da li njen život dalje ima smisla? Svakodnevnica i život su počeli da gube „radost i živost“. U selu u kome je živela imala je lepo dvorište. Povremeno je izlazila u baštu i pričala sa cvećem i mačkom koja je stalno trčala za njom i dodirivala je nežno svojom umiljatom glavom. Mačka je bila neposredna i iskrena i kao da je gajila empatiju prema svojoj gazdarici. Izmamila bi joj i poneki blagi osmeh. Njeno narušeno zdravlje sada je pogoršano. Sve češće je zvala hitnu pomoć.
Približavala se zima, briga i zebnja se rađala u njoj da li će moći sama da prezimi hladne dane. Sin i ćerka su brinuli ali nisu mogli često da dolaze zbog finansijskih teškoća. Odlučili su da je presele u Beograd, ali ne kod njih već u iznajmljenom privatnom stanu. Zbunjena i još u šoku i fazi prilagođavanja novonastaloj situaciji prihvatila je njihov predlog. Obilazili su je povremeno u malom , tuđem stanu u početku češće a onda sve ređe. Imaju oni i svojih problema i silnih obaveza. Razumela ih je, nije se žalila ali njena usamljenost je ovde bila još veća. Niko je nije pozivao na kafu, niko kada bi se šetala ne bi joj rekao ni dobar dan. Osećala je još veću otuđenost. Čeznula je za selom, za uspomenama koje je podsećale na Jovu, njenog supruga, odlazak na grob da bi upalila sveću i ispričala mu koliko joj nedostaje. Tako ga je volela a da mu to nikada nije rekla , a sada hoće i hiljadu puta ako treba. Nikada se više nebi ljutila na njega što nije uradio nešto onako kako bi ona to htela. Nikada joj nebi smetalo noću njegovo hrkanje...
U proleće kada je prošla zima vratila se u selo, svojim meštanima, svojim komšijama, mestu gde je grob njenog muža. Nije htela da izgubi ove životne vrednosti koje je samo ona razumela i cenila posle svega što je snašlo. Njena porodica su sada pored dece i lepa crna maca i beli pas o kojima se sa puno ljubavi i nežnosti brinula. Kupila je i piliće, čuvaće ih , neka ima kada dođu deca. Preuzela je poslove koje je obavljao suprug, kupila drva, pripremala se za zimu. Često je praktikovala da pozove njegove drugove na čašicu razgovora i čašicu rakije. Prijale su joj priče i uspomene o Jovi. U ćaskanju smejali su se i nekim dogodovštinama. Nije mogla bez druženja i komšiluka. Nalazila je povod da ih okuplja. Vraćala se sebi . Naručila je tortu za svoj rođendan , ali i za godišnjicu smrti svog supruga. Zdravstveno stanje se stabilizovalo uz redovne lekarske kontrole. Kupovala je cveće i sadila u bašti , radovala se sitnicama. Shvatila je da nemože sve sama po kući da radi i donela odluku da primi ženu koja bi joj pomagala u kućnim poslovima. Mogla je da odvoji od penzije neki dinar,i da plaća njene usluge. Vremenom je shvatila da pored pomoći oko čišćenja kuće, čišćenje šporeta, odlazak do prodavnice i apoteke po lekove, njena kućna pomoćnica je postala član porodice. Njeno prisustvo, razgovor sa njom je ono što je vratilo u život. Emocionalnu energiju i potrebu da se veže za neku osobu je preusmerila i zadovoljila. Shvatila je da je imala dva izbora: da večito tuguje, da se izoluje i osami ili da živi sa živima.
Izabrala je ovo drugo, prilagođavala se i našla svoj obrazac življenja.
U Leskovcu, dana 22.05. 2014.
dipl. sociolog
Zorica Menković