Slađana Đorđević 17,godina od operacije dojke , živi u funkcionalnoj porodici koju čine :suprug, dve sina, snaja I mali unuk- Bogdan. Sa osmehom sada na sastancima udruženja “Hrast” priča priču o krizi koju je prouzrokovala bolest I koju je prevazišla:
” Mislila sam da se sve ruši što je meni drago I važno . Majka je umrla od karcinoma I kao da sam ja sledeća . Porodica je htela da me zaštiti I kupili su mi mašinu za pranje sudova. Umesto da im zahvalim odgovorila sam- ne treba mi jer neću da doživim da je vidim. Starija sestra, po postruci zdravstveni radnik, me čupala iz agonije . Moje teško stanje je otežavala I pomisao das am završila fakultet a da sam bez posla. Samoispunjenje, individualizacija, lični profesionalni neidentitet su razdirali moje biće. Osećala sam se bezvrednom, kao stvar bez upotrebne vrednosti.
I najbolja stvar koja mi se desila I koja me je bukvalno spasila je bila – ideja o osnivanju sopstvene firme – radionice dečje konfekvije. Imala sam svoj lokal moćiću ostalo da uradim. Uz čvrstu volju, rešenost I istrajnost uspela sam . Sada imam radnju dečje konfekcije . Preporođena sam i povratila izgubljeno- lični profesionalni identitet, a sa tim rešila teško materijalno stanje.
Za moju porodicu i prijatelje sam ličnost, a ne pacijent oboleo od kancera. Poštujem i lekare I obavljam redovne kontrole. Realno sagledavam svoju bolest i od porodice tražim da me ne razmaze ali i da ne potcene moju bolest. Bolest me je naučila da steknem I upoznam nove životne vrednosti. Moja poruka je: u lošem uvek možemo izvući i dobro”.
Njen lični primer je najveća podrška obolelima od raka.
Dana 06. 07. 2015. Leskovac
Udruženje “Hrast“, Z Menković