Šta je bol? Na ovo pitanje ću pokušati da odgovorim na svoj jedinstven način.
Maj mesec 2013. godine i saznanje da imam tumor dojke. Šta sad? Idem, ali odakle ovo živo blato? Do pasa sam u njemu, da li mogu da se izvučem ili ću propadati sve dublje i dublje. Ta bol je neverovatna i teška, nešto kao nevidljiv lanac pod kojim klecaš a nemaš hrabrosti da ga priznaš, ni snage da ga nosiš, ni veštine da ga potpuno prikriješ.
Tih dana sam pomišljala da nešto uradim od sebe, jer slušajući kroz sve što ću da prođem mislila sam da neću imati hrabrosti za to. Ali volja za životom – to je nešto drugo.
Taj dan, i svi ostali, sa novim saznanjima, zatvorila bih se u sobu i plakala, plakala, plakala, nije sramota. A sutra kao da se to ne dešava meni, funkcionišem normalno, osmeh na licu, idemo dalje. Najveći problem su bile moje kosti, sumnjali su po snimcima da je tumor zahvatio kosti. Tih deset dana za mene su bili pravi košmar, sve dok nisam otišla na scitigrafiju kostiju. I tu je utvrđeno da imam zapaljujući proces kostiju. Tada je operacija odobrena.
Operacija je uz sve ovo bila najlakša. Posle četiri dana sam izašla iz bolnice. Sledile su hemo terapije. Imala sam četiri ciklusa. I njih sam dobro podnela, bez velikih mučnina. Opadanje kose nije bilo bolno, čak kad sam se ošišala, nasmejala sam se gledajući se u ogledalo i rekla: „Sad sam isti moj pokojni tata.“.
Posle hemo terapija pošla sam na zračenja i to je prošlo bez ikakvih problema. Ovde ću se zadržati malo duže. Opisaću to iskustvo, ne samo moje, nego i ostalih pacijenata. Počela sam da se zadržavam na pojedincima, da im ispitujem izraze lica i posmatram pokrete, da razmišljam o njioma. Svi oni imaju svoju priču. Neki su propali do pasa, a zatim do grla i sa očajničkim naporima propinju se na prste kako bi održali glavu iznad svega, a pritom zevaju kao ribe.
Saživiš se sa tim ljudima, ali neki više ne dođu na zračenje. Otišli su, što kažu naši stari, „Bogu na ispovest“. To se desilo i sa našom banjčankom Tomislavom Bogdanović.
Eto, sve je to prošlo za sada u najboljem redu. Za sve ovo mogu da se zahvalim Ženskom centru „Milica“ i Vesni Bondžić koja me je na neki njen jedinstven način izvukla iz „živog blata“.
Ispričaću vam sada jednu priču. Imali smo zabavu „Kod Kumova“ i Vesna mi je rekla da dođem bez perike, a kosa mi je tek malo izrasla i iskreno da kažem, bilo me malo sramota. Kad sam se pojavila Vesna je kao kroz šalu rekla:“Ne primamo ovde nikoga sa perikom.“, ja sam se malo preznojila ali bez razmišljanje strgla sam periku sa glave i od tada je više nisam stavila. I od tada sam postala, što kaže Vesna – Žena Lavica.
To je bila moja bol. Ali molim druge koji budu ovo čitali da se pridržavaju nekih saveta – ne slušajtre druge u negativnom smislu, samo volja, vera i nada mogu pomoći našoj bolesti sa šifrom C-50.
Idemo dalje, najjača pobeđuje!
Rada Mistopoljac Ženski centar „Milica“
Vrnjačka Banja, 04.09.2014.